Archive for the ‘Blog’ Category
“Ljudi – najvažniji resurs kompanije” – Tema je ovogodišnje HR konferencije koju organizuje niški JCI. Dvodnevna obuka je namenjena malim i srednjim preduzećima/organizacijama, i biće održana 23. i 24. maja u hotelu “Aleksandar“.
Grupu predavača koji će voditi dvodnevnu konferenciju čine:
- Tatjana Jovanović – HR direktoriz Philip Morris International-a za Srbiju i Crnu goru.
Tema: Organizacija i selekcija kandidata
- Tamara Stojanović – HR menadžerizNordeusa
Tema: Motivacija zaposlenih.
- Sandra Prvulović – HR ekspert, Fenix Human Resources
Teme: HR kao strateški partner kompanije. Organizaciona kultura i vođenje. Savremena regrutacija, Y generacija i
- Srđan Prvulović – HR ekspert, Fenix Human Resources
Tema: Upravljanje stresom u cilju povećanja produktivnosti.
Podrška za Diksi i JCI ekipu, znaju da odaberu zanimljivu temu i dovedu prave ljude. Više o HR konferenciji, kao i informacijama o prijavi, pogledajte na zvaničnom sajtu http://nis.jci.rs/hr/
Videh da su uspešno nadmašili zacrtani cilj, tako da će umesto 15 biti za sada 23 delegata, čestitke! 
Potreban materijal:
1 malo pakovanje oblandi
750ml mleka
400g šećera
125g margarina
Priprema:
U šerpicu sa debljim dnom staviti mleko, šećer i margarin. Uključiti ringlu na najveću temperaturu, pa kada provri, smanjiti temperaturu i uz povremeno mešanje, kuvati dok masa ne počne da se zgušnjava, nekih sat vremena. Ako nemate šerpu sa debljim dnom, morate češće mešati, da masa ne bi zagorela. Skuvani fil skloniti sa ringle, ostaviti da se malo prohladi, pa filovati oblandu. Nafilovanu oblanu uviti u celofan, i odozgo staviti nešto da nalegne kore, da bi se lepo slepile. Seći i poslužiti tek sutradan.
Napomena: Ako se fil razliva kada filujete oblande, vratite ga na ringlu da još malo kuva, da se stegne.
Recept je objavljen i u aprilskom broju MEZZE magazina.
This article is copyright © 2013
Tinejdžerka izmislila uređaj koji puni...
Tinejdžerka Eša Kare iz Kalifornije privukla je pažnju tehnološkog giganta “Gugl” svojim revolucionarnim pronalaskom, zahvaljujući kome bi mobilni telefon jednoga dana mogao da se napuni za svega 20 sekundi. Za “Superkondenzator” (Supercapacitor), kako je svoj superbzi punjač baterije nazvala pronalazačica, 18-godišnjakinja iz Saratoge osvojila je 50.000 dolara na “Intelovom međunarodnom sajmu nauke i inženjerstva”, nedavno održanom u Feniksu.
Napisaću sledeće: Ustala sam u četiri ujutru i počela da učim.
Učila sam četiri sata, konstantno bacajući pogled na gomilu knjiga koje me tek očekuju, i polako me je hvatala panika.U 8 sati sam se vratila u krevet. Mama već zna, moj način da pobegnem od stvarnosti.
Usnila sam čudan san:Trčim u krug u nekom polusnu jureći samu sebe oko stola. A onda ugledam muškarca neodređenih očiju i plave kose i, sasvim jasno i glasno, izgovaram sebi: ĐAVO.
U tom trenutku skačem preznojena i nijedno me Očenaš neće spasti te misli: U klopci sam, uhvatili su me...Zapravo, uhvatih samu sebe za rep. I ne dam sebi da nastavim dalje.
Okreni novi list, veži sebi crveni končić oko leve ruke.
Ustajem iz kreveta:Već je pola jedan...Hvatam gomilu knjiga i sklanjam ih na policu koja mi nije u vidokrugu kad učim. Stavljam jednu svesku na sto. Duboki uzdah, otvaram je i počinjem. Jedno po jedno, i uspeću.
Uspela sam da spremim taj prijemni koji je svima zvučao nezamislivo.Uspela da položim šest ispita u jednom roku. Onda će mi narednih 7 poći za rukom k'o od šale!
Ko je još čuo za Đavola? Marketinški trik.
ZLO JE SAMO TRENUTNO ODSUSTVO BOGA.
*****************
Dnevno u gradskom prevozu čitam po pet horoskopa, jer sam ubeđena da je jedan, sam po sebi, lažan. Ovako, pročitam pet, pa odaberem iz svakog po jednu rečenicu koja mi se dopadne i spremna sam za uspešan dan. Oko jedne stvari su se ti horoskopi ovih dana složili: ,,Krajem maja u vaš život ulazi novo lice koje ima potencijala kao srodna duša.''
Ne znam da li verujem u ovo. Možda. Uprkos brojnim razočarenjima do sada, imam utisak da su mi se sad potrebe izmenile, kao i stavovi i shvatanja, i da bih bila bolji partner toj srodnoj duši. Zapravo, samo mi treba neko ko bi me grlio kad me umore košmari, kao noćas. Neko u koga bih verovala i ko bi me čuvao kao princezu. Ne znam, je l' mi to potrebno? Bože?
*****************
Kada osetiš
da po srcu nešto ti grebe
ti progutaj bol dok ona ne proguta tebe
i potraži se
tamo gde te niko ne vidi-
možda baš tamo pripadaš ti...
Ja se često (i rado) žalim na to kako Nemačkoj nedostaje divljine i kako je sav ovaj zeleniš dosadan jer je ljudskih ruku delo. Kad to kažem uglavnom mislim na ono što u Nemačkoj spada u nacionalne parkove, ili ona prigradska zelenila što okružuju veće gradove. Valjda jer sam navikla da u Srbiji i Češkoj tu negde već počinje divljina. No da Nemačka ima zeleniša, ima ga u izobilju. Čini mi se da su Nemački gradovi najzeleniji na svetu, a gradskih parkova ima na svakom koraku. Ne manjka joj ni cvetnih, uređenih bašta. Zapravo, kada je to urbano zelenilo u pitanju Nemačka je daleko ispred svih ostalih. Berlinski parkovi su posebno lepi jer se neko mudro dosetio da svo ono smeće nastalo posle bombardovanja Berlina u drugom svetskom ratu iskoristi za pravljenje veštačkih brda po parkovima. Te tako iako se nalazi u niziji, Berlin ima brdovite parkove. Mnogi od njih bivaju zatrpani lokalcima koji piknikuju vikendom, pa je nalaženje pravog momenta za obilazak istih problematičan. Kišni, hladnjikavi vikendi, kada se u centru dešavaju velike turističke manifestacije, negde od maja do novembra, može biti najbolji izbor. Tada, čak i za vrlo probirljivu mene, berlinski parkovi deluju izuzetno primamljivo.
Istočno od centralnog dela Berlina nalazi se naselje Marzahn, poznato po Neonacistima ali i predivnom parku čiji je jedan deo rezervisan za bašte iz raznih delova sveta. Ironično, u sred tog legla Neonacista, istočni deo parka posvećen je Jeleni Šantić, našoj poznatoj balerini kao borcu za očuvanje mira. Park poput ostalih brdovitih parkova u Berlinu, deluje dosta divljije od onih ravnih, jer je izuzetno gusto pošumljen. Do njega se najlakše stiže metro linijom U5 (stanica: Neue Grottkauer Straße). A odatle vas put vodi od Jeleninog parka, preko gusto pošumljenog brda u pravcu severozapada, do kompleksa svetskih bašti (mapa). Ulaz u kompleks sa baštama se plaća 4 evra po osobi. Više informacija možete naći na zvaničnom sajt-u.
U okviru kompleksa nalaze se: bašta višegodišnjeg bilja Karl Foerster (u čast poznatom berlinskom botaničaru), renesansna, kineska, japanska, koreanska, orjentalna i hrišćanska bašta, kao i bašta Balija i lavirint. Svaka od bašta sadrži neku specifičnost podnevlja sa kojeg orginalno potiče. Bašte ne sadrže samo biljke sa određenog podnevlja nego i strukture/konstrukcije tipične za podnevlje.
Neke konstrukcije su vrlo apstraktne, kao na primer “zidovi” hrišćanske bašte. Zanimljivo za ovu hrišćansku baštu je da je zidana kao ravnoteža ostalim baštama koje imaju religijski karakter, kineska – taoizam, japanska – budizam, Bali – hinduizam i orjentalna – islam. Međutim kako ove ostale religijske bašte imaju smisla, jer upravo nastaju oko verskih objekata, hrišćanska kao takva nema baš mnogo smisla. Te je to verovatno jedan od razloga zašto je konstrukcija apstraktna. Zidovi su sazdani od reči iz Novog i Starog zaveta, kao i raznih filozofskih učenja. Kao umetničko rešenje meni se izuzetno dopalo, ali cela ideja oko hrišćanske bašte mi je prilično suluda.
Bašta sa Balija je jedina koja je u potpunosti pokrivena. Deo je ogromnog staklenika u kojem se održava vlažna i topla klima. Bogata je orhidejama, koje je meni jedno od najlepšeg cveća, te mi se ova bašta posebno dopala.
Japanska bašta u sebi sadrži kamenu zen baštu koja se svako jutro održava (popravlja). Zanimljivo da tokom našeg dvonedeljnog boravka u Japanu prošlog meseca mi nismo videli ni jednu ovakvu baštu. Te eto još jednog izgovora da se u Japan ponovo vratimo.
Kineska bašta u svom kompleksu sadrži predivnu tradicionalnu kinesku čajdžinicu sa različitim sortama čaja na meniju, koji se služe na tradicionalni kineski način. Pravi mali raj za sve ljubitelje čaja.
Koreanska bašta je za mene bila najveće iznenađenje iz prostog razloga što nisam znala šta da očekujem u okviru iste. Visoki drveni totemi Zang Sung kojima se Koreanci mole za ispunjenje želja, i manji kameni Buk Su koji ih štite od prirodnih nepogoda su glavna atrakcija ove bašte.
Orjentalna je već prepoznatljivo nakinđurena. Mene sva ta kaligrafija i arabeska uvek ostavljaju bez daha. Sve te divne boje, i silni detalji na pločicama i drvenim delovima osvajaju na prvi pogled.
Lavirint je sjajan za gubljenje i vremena i sebe samog. I ma koliko se činilo lako u dolasku do centralnog dela na kojem se nalazi mali vidikovac, toliko može biti teško u povratku, ili obrnuto. U ovim lavirintima od živice se mnogo lakše gubi nego što sam ja, neiskusna, mislila.
Te eto ako volite cveće i uređene bašte, Gärten der Welt su savršeno mesto za jedno subotnje popodne.
Zašto nakon srednje škole upisati...
Kada sam pre tačno 10 godina, nakon srednje škole, upisivao fakultet, svoju odluku o budućem zanimanju sam bazirao na nekoj intuiciji i želji da budem u polju IT-a. Kao navršeni srednjoškolac mašinsko-elektrotehničke škole znao sam da klasična elektronika i energetika nisu moj poziv. Želeo sam nešto modernije i aktuelnije. Nisam imao tačnu viziju, samo sam ...
Astronomsko udruženje “Eureka” pored organizovanja predavanja i javnih posmatranja aktivno radi na poboljšanju uslova za promociju astronomije u gradu. Zato su članovi udruženja pripremili projekat pod nazivom “Nebo je granica” koji ima za cilj da se unaprede uslovi za promociju astronomije u gradu ali i realizaciju praktičnog dela nastave fizike i geografije (koji su povezani sa astronomijom) putem nabavke kvalitetnije astronomske opreme i obuke pojedinaca za rad na njoj. Nabavkom ove opreme stvoriće se uslovi i za izgradnju prve gradske opservatorije na Bagdali u nekom budućem periodu.
Projekat je prijavljen na konkurs “Znam šta hoću” koji je otvoren od strane fondacije Ana i Vlade Divac. Cilj ovog konkursa jeste da se podrže ideje koje imaju za cilj da se poboljša život mladih. Najbolji projekti biće podržani iznosima do 100.000 dinara. Sama procedura izbora najboljih projekata se sastoji iz više faza, od kojih svaka donosi određen broj poena. Među njima su: kvalitet i originalnost ideje, uticaj na lokalnu zajednicu, obezbeđeno sufinansiranje projekta, učešće mladih, reference … Jedan od kriterijuma takođe su i online glasovi. Više o projektu koji su članovi AU “Eureka” predložili na ovom konkursu i pravilima možete pročitati na sajtu konkursa.(...)Pročitajte nastavak Projekat “Nebo je granica” (92 words)
© Zoran Tomić za Svet nauke, 2013. |
Permalink |
0 komentara
Trenutno sam na leru. Da bi isti najbolje razumeli ispričaću vam jedan vic.
Došao lala kod doktora i žali se kako ne vidi ko prolazi sa druge strane šora.
Doktor ga pregledao i zaključi da je stanje alarmantno.
- Bogme lalo, stanje je ozbiljno. I visok pritisak, povišen holesterol, šećer, problemi sa cirkulacijom.
- Pa šta treba da radim doktore?
- Jednostavno, manje pihtija, kobasica, čvaraka, vina, kavurme.
- Znate šta doktore, kad malo bolje razmislim, ta zabole me ko prolazi sa druge strane ulice!
Tako je stanje mog uma svedeno na to “zabole me”…i za drugu stranu ulice.
Gajim svoj mali Ajdaho.
U njemu je sve lepo, kuće su od čokolade, život je rastegljiv, ljubav pobeđuje, novac služi da se potroši, po knjigama može da se piše i šara, slanina može da se umače u šećer, domaće vino je ukusnije od uvoznog, čitanje nije uvek ozbiljna rabota, jarke boje pobeđuju. I teza je pri kraju.
Potreban materijal:
850g brašna T-500
400ml mleka
100ml svetlog piva
100ml suncokretovog ulja
100ml devičanskog maslinovog ulja
50g kvasca
2 žumanca
1 kašicica šećera
2 kasičice soli
1kg viršli
za premazivanje
1 belance
1 kašika mleka
susam, lan, kim
Priprema:
Razmutiti kvasac u 100ml mlakog mleka, sa jednom kašičicom šećera i jednom kašikom brašna. Ostaviti na toplom da kvasac nadođe. U posudu za mešenje prosejati brašno, dodati so, žumanca, ulje, pivo i preostalo mleko. Dodati nadošli kvasac i zamesiti meko i elasticno testo. Radni sto posuti brašnom, a zatim podeliti testo na 6 loptica i ostaviti da se testo odmara 15 minuta, pa ga zatim premesiti rukama namazanim uljem i ostaviti da još narasta. Isti postupak ponoviti još dva puta. Svaku loptu razvući na pravougaonik veličine 20x30cm pa napraviti trake 3x20cm (dužu stranu podeliti na 10 delova). Viršle oljuštiti pa podeliti na tri dela. Jedan komad viršle staviti na traku malo iznad početka pa testo uvijajte spiralno, zarolati po radnoj površini, da bi se ivice zalepile i spojti krajeve. Ostaviti pola sata u plehu da testo naraste pa ga premazati belancem ramućenim sa kašikom mleka. Posuti lanom, susamom i kimom. Peći u rerni zagrejanoj na 200C 25-30 minuta, dok lepo ne porumene.
Recept je isproban u sklopu igrice za gastro blogere "FBI rukavice" sa Sanjinog bloga "Knjiški moljac u špajzu". Što se recepta tiče moram da kažem da je testo fenomenalno i odlično za rad, kiflice su veoma, veoma ukusne i kako sam zapazila, sutradan su mnogo mekše i lepše. Mom mlađem sinu su se inače jako dopale, pošto on obožava rol viršle, a tog dana kada sam ih pravila sam imala i goste, tako da su i sa te strane pobrale samo komplimente. Ja sam ih motala i onako kako je Sanja napisala, kao i na klasičan način. Neke sam filovala i sirom, čisto radi probe, tako da su i takve odlične.
This article is copyright © 2013
Često sam unutar objekta i hteo bih da svojstvo ili rezultat funkcije prosledim anonimnoj funkciji, tipa:
class MyClass { function doSomething() { return cache_get('cache_key', function() use ($this->someExpensiveFunction() as $tmp_data) { return "processed $tmp_data"; }); } function someExpensiveFunction() { return 'do something expensive'; }}Umesto toga, kod moram da pišem sa privremenim promenljivima, gde će se funkcija pozivati svaki put bez obzira da li mi treba ili ne:
class MyClass { function doSomething() { $tmp_data = $this->someExpensiveFunction(); return cache_get('cache_key', function() use ($tmp_data) { return "processed $tmp_data"; }); } function someExpensiveFunction() { return 'do something expensive'; }}Ako već ima nešto slično, javite.
U nemačkom vozu, moram priznati da sam lošije spavala nego u ruskom. Klima-uređaj je iz meni nepoznatog razloga bio uključen cele noći, iako je napolju bilo cirka 8C. Dobije se jedno ćebe i jedan čaršav, pa se zamotaš i moliš boga da se ne prehladiš od duvanja klime. U kupeu smo bili ja i jedna holandska porodica.
Od svega sto sam u Kopenhagenu videla i radila, najzanimljiviji su mi bili ljudi s kojima sam ta dva dana provela. Kad se sa nekim od prvog momenta razumeš u svakom pogledu onda i priča teče kao da smo se svi poznavali ko zna koliko dugo.U stvarnosti, upoznala sam ih prvog dana Kopenhagena. Divni, spontani, otvoreni ljudi. Baš ono sve što mi fali ovde gde sam… Pomislila sam čak da to više ne postoji i da mora da je u meni problem. Srećom nije. Postoje ljudi slični meni, tamo negde…
Kad imam tako malo vremena za jedan grad moje razgledanje se sastoji u sledećem:
prošetam se centrom
vidim znamenitosti najbitnije, onako baš kao iz turističkog vodiča
popijem kafu i ručam negde
uveče obavezno izađem u kafanu ili klub i
posetim neki park.
Tako su izgledala i ova dva dana. S tim da je opet društvo bilo idealno pa je cela ta tura dobila jedan zabavniji karakter. Nije postojao nikakav poseban plan, prosto se upijao grad i atmosfera.
Kako je Bill Bryson u Neither here nor there, opisao Dance kao najlepši narod Evrope, pokušavala sam da proverim ovu činjenicu neprestano piljeći u prolaznike. Možda je u pitanju bio vikend, pa je gomila turista jurcala ulicama, a možda je cela ta fama o Dancima kao najlepšim evropljanima potpuno precenjana, ja sam videla jedan prosek. Ne kažem da ih nema lepih, ali ima lepih na taj način i drugde.
Po još nečemu je Kopenhagen prvi u Evropi, a to je po broju biciklista. To se odmah primeti – svi su na biciklima, i bicikli su na sve strane. Postoje velike garaže za bicikle po centru, staze su u svakoj ulici, gdegod se okrenete videćete bicikle, ili kako su voženi ili kako stoje negde na trotoaru, privezani za saobraćajni znak, ogradu, štagod.
To što je napolju bilo oko 10C i duvala vetrina, nije Dance ni najmanje odvratilo od toga da dan provedu napolju. Sedelo se po parkovima i piknikovalo, u baštama kafića a mi smo se kao miševi krili unutra, u lepo zagrejanom. Nisam htela da izgledam smešno u kapi i rukavicama jer pobogu-maj je, i proleće je!
Svi severnjački narodi su slični. Kao i rusi, na prvi znak sunca, oblače se u najtanje jaknice i suknjice, a nekoliko osoba je viđeno i u japankama. Dok sam ja maramu vezivala oko vrata što jače. Kopenhagen sam napustila potpuno prehlađena ali u dobrom raspoloženju, i sa lepim uspomenama.
A ova pšenica, je novi dizajn koji slavi prelazak na nemački hosting i nemački domen, i tu se i moja veza sa Rusijom definitivno završava. 
Odsad je elektrokuhinja i u blogosferi u Nemačkoj. Dok ne nađem neku sliku koja odgovara raspoloženju, njihaće se žito.
A za kraj malo disko muzike, za ovaj dosadni dan:
Beograd/SANU, 17. maj 2013: U Srpsoj akademiji nauka i umetnosti održan je sastanak u kome su sudelovali predstavnici SANU, Univerziteta, naučnih instituta i Nacionalnog saveta za nauku kojima je ukazano na teškoće i katastrofalno stanje u nauci koje zahtevaju i urgentnu i dugoročnu akciju.
Na sastanku je odlučeno da se uputi pismo predsedniku Vlade za hitno rešavanje aktuelnih problema nauke i predloži da se organizuje sastanak koji bi kritički razmotrio stanje nauke u Srbiji i predlože putevi dugoročnog rešenja u formiranju naučne politike Srbije.(...)Pročitajte nastavak SANU: Saopštenje za javnost povodom stanja u nauci (84 words)
© za Svet nauke, 2013. |
Permalink |
0 komentara
Karneval der Kulturen je jedan u nizu izgovora Berlinjanima da organizovano krkaju i loču. Zvanična priča iza karnevala je da širi bratstvo i jedinstvo među sve šarenolikijom populacijom Berlina. U suštini licemerna kao i sva ostala okupljana organizovana od strane grada uz pomoć države.
Za razliku od ovog cirkusa, ona prava okupljanja protiv proterivanja imigranata su uglavnom tugaljiva i slabo posećena. No ako ne shvatate preozbiljno svu ovu zajebanciju, nego krenete u obilazak da biste se sudarali na ulici sa silnim narodom, jeli, pili, tražili ljubav svog života ili slikali okolo dok vas kažiprst ne zaboli, onda je ovo jedna od onih za “obavezno posetiti” stvari u Berlinu. Dobro dođe i nama ovdašnjima za šetnju gostiju koji su imali sreće da se zadese u Berlinu u vreme karnevala. Jer svi znamo da kad na odmor idete sem hrane i pića o malo čemu zapravo i razmišljate.
Hrana i piće su dakako preskupi, ali ko bi pare da štedi u Nemačku na odmor i tako ne bi došao. Mi smo na ovom karnevalu ubili dve muve jednim udarcem jer smo vodili gosta u provod i iskoristili sav taj fotogenični šareniš za slikanje. Slikanje ljudi, dece i kučića baš i nije po volji Nemaca koji su poznati po tome da cene svoju privatnost. Te je ovaj karneval raj za one s fotoaparatima jer se svi ubiše od poziranja. Te eto ja poželeh da podelim te retke trenutke sreće fotografa amatera sa prebivalištem u Nemačkoj, sa vama dragi slučajni i namerni gosti ovog bloga.
3D Geotagging megatrend: Budućnost...
Možda se već videli u poslednje vreme po ovdašnjim gradovima neke osobe koje se čudno kreću oko značajnih objekata sa svojim smart telefonima. Google je krajem prošle godine na Android Play Store-u postavio igru pod nazivom Ingress, tzv. AR MMO (Augmented Reality Massive Multiplayer Online) igra. Radi se o igri sa virtuelnom realnošću gde igrači u realnom svetu obavljaju zadatke na raznim lokacijama sa fikcionalnim energetskim izvorima.
"Pojednostavljeno, borba izmedju 2 frakcije, prosvetljenih i pobunjenika, oko kontrole specijalne materije, kojom je moguce kontrolisati um. U sustini, igra se oslanja na google maps i preko sopstvenog interfejsa kretanjem po stvarnom svetu skupljate tu materiju koja omogucava dalje radnje." Detaljnije o igri u gradovima u Srbiji...
Igru možete skinuti preko vašeg Android telefona, ali morate imati pozivnicu koju možete dobiti od prijatelja ili preko sajta Ingress.com. A, postoje već i tutorijali za igru na srpskom...
Augmented Reality Geo tagovanje
Priča sa Ingress igricom je počela najavom aplikacije Field Trip, kao dela Guglovog Niantic projekta. "Aplikacija Field Trip vaš je vodič za sve kul, skrivene i unikatne stvari u svijetu oko vas. Field Trip radi u pozadini na vašem telefonu, a kada se približite nekom zanimljivom mjestu, prikazuje se kartica s pojedinostima o lokaciji. Ne morate ništa kliknuti. Ako imate spojene slušalice ili Bluetooth, informacije vam se čak mogu pročitati."
Upravo ova kartica sa pojedinostima o lokaciji predstavlja markiranje ili geo tagovanje određene lokacije u virtuelnoj stvarnosti (objekat nije obeležen tako da se to vidi van neke aplikacije), odnosno to tagovanje se nalazi u tzv. uvećanoj stvarnosti (Augmented Reality).
Za one koji još ne znaju uvećana stvarnost (Augmented Reality) predstavlja mogućnost da se pomoću pojedinih aplikacija dobije više podataka o realnom svetu nego što postoji o tome u stvarnosti. Najpoznatije aplikacije zasnovane na uvećanoj stvarnosti su različite varijante GPS navigacija. Trenutno najaktuelnija primena uvećane stvarnosti uskoro će postati široko dostupna kao Google naočare.
Geo tagovanje predstavlja proces dodavanja podataka koji su u vezi sa nekom fizičkom lokacijom u realnom svetu, npr. lokacija na samoj fotografiji, QR kod, veb sajtovi, FB ili TW statusi, itd.
Na primeru aplikacije Field Trip, i osnove igre Ingres može se u primeni videti kako funkcioniše spajanje geo tagovanja sa mogućnostima koje pruža uvećana stvarnost. A to je samo početak...!
3D geo tagovanje i projekat SRI
Na gornjoj slici u ovom tekstu vidite primer kako se pomoću specijalno kreiranog skupa aplikacija može pronaći geo tagovana (markirana) informacija u realnom 3d prostoru na taj način što se putem specijalnog dvogleda pretražuje prostor da bi se došlo do obeležene poruke na nekom objektu.
Ovu tehnologiju je kreirala organizacija (skup laboratorija pod okriljem države SAD) pod imenom SRI, koja je poznata po kreiranju semantičke aplikacije - Siri, ali i po tome što su oni smislili kompjuterskog miša i HDTV tehnologiju.
U ovom primeru 3D geo tagovanje prikazuje osobinu da se određeni objekat obeleži (markira, taguje) određenom informacijom koja se postavlja na tačno određeni način i na određenom mestu u 3D prostoru, tako da posmatrač (putem aplikacije) iz određenog ugla vidi tagovanu informaciju u obliku u kojem je ta informacija obeležena uz realan objekat. To znači da ako se data informacija posmatra npr. iz ugla od 180 stepeni u odnosu na originalno postavljenu lokaciju informacije, posmatrač će putem aplikacije videti ovu informaciju kao u ogledalu.
Ova tehnologija bi trebalo da bude dostupna u narednih nekoliko godina, a široka dostupnost (može da je koristi svako) se očekuje u narednih pet do deset godina.
Kakva je veza između 3D geo tagovanja i budućnosti komunikacija?
Verovatno se na osnovu postojeće igre Ingres može predpostaviti važnost geo tagovanja kod budućnosti razvoja igara koje spajaju realan i virtuelan svet (osnova Ingres igre je geo tagovanje u uvećanoj stvarnosti).
Zamislite sedeće situacije u bliskoj budućnosti:
Šaljete SMS poruku dragoj osobi ili prijateljima koju tagujete na objekat za koji znate da će sigurno proći pored njega i proveriti da li je neko ostavio neku poruku samo za njih.
Brendovi koji ostavljaju intrigantne poruke ili veoma povoljne ponude na mestima gde se nalaze objekti za kupovinu ili konzumaciju njihovih proizvoda ili usluga.
Sistemi edukacije za učenike i studente koji su zasnovani na tagovanju određenih delova informacija ili kompletnih informacija u vezi sa određenim objektima koji su tema edukacije
...
Već se sada vidi da 3D geo tagovanje predstavlja osnovu za veliki broj tehnologija koje tek dolaze u narednim godinama - npr. bilo koja vrsta automatizovanog kretanja kao što su vozila koja mogu potpuno samostalno da se kreću bez vozača (očekivano vreme upotrebe ovih vozila za pet do deset godina). I sa aspekta komunikacije 3D geo tagovanje će predstavljati osnovu za mnoge druge primene - preko komunikacije putem različitih (kućnih) uređaja do npr. komunikacije putem hologramskih prikaza...
Kategorija: Biznis, Blog, Događaji, Društvo, Ekonomija, Generalna, Informatika, Internet, Posao, Razno, Tehnologija
StartUp kultura je poslednjih godina, slobodno se može reći, trend u svetu. Već je čuvena rečenica da je sada najbolje vreme za pokretanje spostvenog biznisa.
Shift konferencija (22-24.5, Split, Hrvatska) je upravo jedan od događaja koji povezuje mlade inovatore sa investitorima, ideje i “know-how”, a sve u cilju najefektivnijeg nastupa na tržištu.
Fenomen i hype privatnog preduzetništva već je uveliko prisutan i u našem regionu, šta više, iznedrilo se nekoliko svetskih igrača.
Split, Hrvatska, foto: Cameron Woodworth
Neki su se opekli, na teži način shvatili šta zapravo nije startup biznis, dok je mnogima to promenilo živote. Online biznis u regionu hrabo izlazi iz senke (neki kažu da je odavno “mejnstrim”) i sve se više priča o poslovanju na vebu kao ozbiljnom biznisu. S tim u vezi, događaji koji okupljaju startup timove i potencijalne investitore sa druge strane jesu vetar u leđa entuzijastima koji imaju ideja na pretek.
„SHIFT Conference Split 2013“ ima cilj da u 3 dana okupi, 500 učesnika, 30 predavača i pruži priliku za predstavljanje 32 startupa, i naravno uz sve to prisutne su i nezaobilazne žurke.
Lista predavača je odlična. Shift svakako nije jedna od konferencije gde je fokus samo na networkingu. Celokupna agenda, uz takmičenje 32 startupa za nagradu od 10000$, čini vrednost Shift konferencije i predstavlja must see lokaciju poslednjih dana maja.
Sada već davne 2003. ili 2004. se desilo nešto nezamislivo. Iz više-se-ne-sećam-kog-razloga izgubio sam celu svoju Outlook arhivu, a zajedno sa njom i sve poruke koje sam godinama uredno sortirao i čuvao. Da li mi je backup pukao, da li je arhiva bila oštećena ili šta već, stvarno se više ne sećam, ali eto, jednog jutra više nisam imao pristup tim mailovima.
Zanimljiva stvar se desila u periodu posle tog incidenta - ne mogu da prizovem momenat kada su mi te poruke ikada nedostajale. Možda se desilo jednom, dvaput da mi nešto zatreba, ali u tim situacijama sam se uglavnom snalazio da dođem do stvari koje mi trebaju. I preživeo sam da vam danas to ispričam (ili-ti: nije došlo do kraja sveta zato što nisam imao pristup nekoj od poruka)…
Tada to nisam znao, ali cela ta epizoda sada potvrđuje stav koji zastupam: 99% mailova koje svakodnevno primamo treba da završi u kanti za otpad, ne u arhivi. Onih 1% što preostane, dovoljno je da samo arhiviramo i pustimo sisteme za pretragu da nam nađu ono što tražimo kada nam nešto zatreba. Uostalom, te algoritme su ljudi pravili baš za pretrage velikih arhiva, tako da neće imati nikakvih problema da pretražuju ovu našu malu (1%).
Da bi Backspace (ili Del) bili taster koji mogu često da pritiskam, imam "strategiju" pomoću koje "izvozim" stvari koje zahtevaju neku akciju. O njoj sam već pisao, a lako se pamti kao 4D:
Do - ako nešto treba da uradim, a zahteva manje od 3 min posla, uradim odmah,Delegate - stvari koje neko drugi treba da uradi "šaljem dalje" u naš activeCollab,Defer - ako nešto treba da uradim kasnije, prebacim u svoj Things,Delete - ogroman deo pošto pročitam i odmah brišem, a naposletku i prva 3 D završe sa ovim D nakon što završim sa sortiranjem.Šta arhiviram: sve mailove od banke, sve prepiske sa zaposlenima koje se dešavaju mimo našeg project management alata, sva dopisivanja sa potencijalnim partnerima i tome slično. Takve pošte nema puno.
Šta sortiram u arhivi: ništa. Mesto gde sortiram stvari su naš activeCollab (upravljanje firminim projektima) i moj Things (stvari nevezane za posao, ili stvari vezane za posao koje mi padnu na pamet kada sam daleko od računara i zahtevaju dalju razradu pre nego što završe u firminom sistemu).
Zahvaljujući ovoj jednostavnoj "strategiji" i "just let go" prisptupu pošti, moj inbox danas izgleda ovako:
Moj inbox, danas
4 actionable poruke… Nije loše, posebno ako se uzme u obzir da dobijam po par stotina poruka dnevno.
PS: Da ne dođe do zabune, nisam egocentrik koji briše poštu kako bi se osećao bitno i ne ceni ljude sa kojima se dopisuje. Poenta je da ću stvari zapamtiti ili uvezati na neki drugi način (project management alat, lična to do lista, kontakti ili veze), umesto da skupljam samu poštu i trošim vreme na sortiranje nečega što je u većini slučajeva samo privremena informacija.
Potreban materijal:
25g maslaca
100g šećera
3 jaja
rendana kora limuna
1 kašičica suvog kvasca
200g mekog brašna
Priprema:
Maslac otopiti na laganoj vatri. Otopljen i prohlađen maslac umutiti sa šećerom, dodati jedno po jedno jaje, limunovu koru i sve pažljivo sjediniti. Brašno prosejati i pomešati sa suvim kvascem. Za pripremu madlena potreban vam je kalup u obliku "školjkica". Ja nemam kalup (pleh), ali imam modlice istog oblika, tako da sam madlene pekla u njima. Uljem premazati pleh ili modle. Kašikom vaditi umućenu masu i puniti kalupe. Voditi računa da se ne napuni kalup do vrha, pošto u toku pečenja kolačići narastu. Peći u rerni zagrejanoj na 200C nekih 15 minuta, dok ne dobiju lepu zlatno-žutu boju. Ostaviti da se malo prohlade, pa izvaditi iz kalupa. Po želji, posuti šećerom u prahu, ali i ne mora, pošto su i bez jako ukusne. Od ove količine materijala, meni je izašlo 20 komada kolačića.
This article is copyright © 2013
Rekoše da će nas pokupiti u osam ispred hostela. Ja kakva sam zabrinuta, i kad treba i kad ne treba, uzvrpolih se već oko 7.45. Miljan je polagano žvakao svoj doručak, a ja sam pod izgovorom da idem da slikam čudne ptice na travnjaku ispred hostela otišla da proverim nema li autobusa negde na vidiku. Nije ga bilo ni tada ni nekih pola sata kasnije, pojavio se tek negde oko pola devet. Logično, ako nas sve kupi okolo po selu. Može Kalafate (El Calafate) biti majušan koliko hoće, ali dok autobus zađe u svaku ulicu i pokupi nas sve, potrajaće.
Kalafate je ima dobio po bobičastom voću, koje podseća izgledom na borovnice. Kako je još uvek bilo rano za plodove nismo ih probali, ali kažu da ako pojedete plod sigurno ćete u Patagoniju doći opet. Grm kalafatea je vrlo čest po obroncima šuma i poljanama, raste svuda poput kupine kod nas.
Kalafate je verovatno najslađe naseljeno mesto na svetu, bar po sunčanom prolećnom danu. Pretpostavljam da u toj patagonijskoj zabiti Kalafate ima problem sa sunčanim danima isto koliko i Berlin na ovom severu. No, kao što ponekad baš nemate sreće s vremenom, drugi put će sva sreća ovog sveta pripadati samo vama. Sreća je tih dana odlučila da bude na našoj strani te je tokom našeg boravka u ovom mestu i oko njega sunce sijalo punom snagom, a razbacani kumulusi na nebu služili kao dekoracija za slikanje. Kalafate je jedan od onih patagonijskih gradova koji se razvio samo da bi opsluživao mnogobrojne turiste koji obilaze nacionalne parkove po Patagoniji. Podseća pomalo na lažne holivudske gradiće. Svega par ulica koje se seku pod pravim uglom, sa prelepim drvenim kućama, hostelima i restoranima. Koliko je neko mesto turističko u ovim zabačenim krajevima, možete lako zaključiti i po restoranskoj ponudi. Toliko dobrih restorana sa savršenom hranom u jednom običnom gradiću sa 6000 duša teško da bi bilo moguće pronaći.
Trućkali smo se neko vreme do ulaza u Nacionalni park koji se nemaštovito zove Glečeri (Los Glaciares National Park). No upravo već samo ime ukazuje da ovaj park može da se pohvali zavidnom brojem glečera. Usput nas je vozač obasipao zanimljivim podacima o celom podnevlju i njegovoj najvećoj atrakciji kojoj smo i krenuli tog dana u susret Glečeru Perito Moreno.
Glečer Perito Moreno je ime dobio po argentinskom istraživaču Francisku Morenu. Perito na španskom znači specijalista, te je ta ledena gromada ustvari glečer specijaliste Morena. A glečeri su upravo to, velike ledene gromade. Glečer Moreno spada u retke čija se zapremina ne smanjuje, nego raste. Nalazi se na Jezeru Argentino. Usled tog napredovanja njegovog frontalnog dela dešava se da se led spaji sa kopnom blokirajući južni rukavac Brazo Rico (Brazo Rico bi u prevodu manje-više značilo Rukavac bogat vodom). Ovo uzrokuje povećanje nivoa vode u rukavcu do momenta kada pritisak ne poraste do te mere da izaziva pucanje ove ledene brane i ponovnog spajanja rukavca sa jezerom. Za formiranje ove ledene brane i njeno pucanje potrebno je između jedne i deset godina u zavisnosti od klimatskih uslova.
Napravili smo pauzu na uređenom delu obale jezera sa kojeg je moguće posmatrati čeoni deo glečera. Na tom delu postoji čitav splet terasa, stepenica i visećih mostova sa kojih se pruža fantastičan pogled. Kad smo stiglo još uvek je bilo relativno rano i veći deo glečera je bio u senci. Frontalni deo je relativno blizu obale tako da, gledano sa donjih terasa, glečer praktično gledate iz neposredne blizine. Patagonija je mesto koje vas na svakom koraku podseća koliko ste majušni. Ovaj susret sa glečerom je bio samo jedan u nizu momenata u kojem sam se osetila poput mrava. Sama priroda je nestvarno lepa. Svetlo plavkasta izborana površina, sa odsečenim prednjim ivicama ponegde prošaranim tamnije plavim usecima. Iza nje su se uzdizali vrhovi prekriveni snegom, a sa strana guste četinarske šume. Vazduh je mirisao zimski iako je bilo poprilično toplo. Po vodi, ispred glečera plivale su odvaljenje gromade, oštrije bele poput snega i oblije staklasto plave. Nebo je bilo vedro a sunce jako, te je bela površina reflektovala zaslepljujuću svetlost. Ostali smo tu nekih četrdesetak minuta, no meni se činilo mnogo kraće. Morali smo da se ukrcavamo u autobus jer nas je čekala šetnja po ovoj ogromnoj gromadi.
“Big ice” tura je jedna od šetnji po glečeru koje je moguće bukirati kod lokalnih turističkih agencija. Ova tura traje oko pet sati i ne bi se mogla svrstati u jeftinije. Postoji i kraća jednočasovna organizovana tura koja je i srazmerno jeftinija. Samoorganizovana šetnja po glečeru je zabranjena, no ako ste baš avanturista realno ne postoji mogućnost da vam neko blokira prilaz glečeru sa svih strana te bih ja tu zabranu pre svrstala u preporuku. Ono što vam treba za šetnju po glečeru su dereze, cepin, a ne bi bio na odmet ni pojas. Dobre rukavice su obavezne, jer je led oštar te ukoliko se okliznete može se desiti da se ozbiljno isečete. Sa svim tim vas snabdeju organizatori puta, ako u ovu šetnju krenete organizovano. Vodiči su profesionalni, dobro obučeni i znaju mnogo o glečerima, te će to znanje sa vama tokom šetnje izdašno deliti. Grupe su uglavnom do desetak ljudi, na koje dolaze dva vodiča i svi oni se međusobno trude da drže odstojanje tokom šetnje te ćete imati utisak da je na ledu, u tom momentu, samo vaša grupa.
Prvi deo puta smo zapravo otplovili. Posle kraće vožnje brodom, usledila je kraća šetnja kroz šumu. Ovaj deo je dobro markiran, a delovi oko obližnjeg kampa potpuno uređeni sa drvenim stazama. Pre samog penjanja na glečer vodiči su nam vezivali pojaseve i navlačili dereze. Meni je zapao neki brbljivi mladić s kojim zapodenuh razgovor o tome odakle smo. Uvek me Južno Amerikanci zadive svojim poznavanjem geografije. Mislim da mi se još nikada nije desilo da naletim na osobu koja ne zna gde je Srbija, za razliku od Azije gde mi se nikada nije desilo da naletim na osobu koja isto to zna.
Prvo oduševljenje glečerom doživite još sa velike udaljenosti, kad ga vidite kako se lenjo proteže preko jezera. Sama ta slika na kojoj izgleda kao da se ogromna ledena reka uliva u jezero oduzima dah. Onda sledi drugi šok, kada se približite obali i sagledate koliko metara taj led štrči iz vode. Kad steknete pravu sliku o njegovoj veličini. Kad pridev veliko, dobije neke realne dimenzije. Treći šok doživite kada krenete u šetnju po toj ledenoj gromadi. Tada veličina ponovo gubi na važnosti, a detalji koji vas okružuju zaukupljuju svu vašu pažnju. Iako prilikom svakog od ovih stadijuma doživljavate blagi šok jer se vaša čula po prvi put susreću sa takvim čudesima, treći je ipak bio najsnažniji u mom slučaju. Iz prostog razloga što nikada do tada nisam pročitala, čula ili videla ništa vezano za reljef glečera. Za mene je sama pomisao da je to jedna velika kamara nataloženog snega koja usled zarobljenih molekula vazduha svetli čarobnom plavom bojom delovala dovoljno impozantno da krenem u obilazak glečera po Patagoniji. O čudu kojem ću svedok biti tokom šetnje, ranije nisam ni sanjala.
Magija počinje onog momenta kada prvi put kročite na glečer. Prvo učite kako da hodate po njemu. Gledate vodiča kako gazi po rastopljenim baricama predivno svetlo plave, pomalo drečave boje, a vi ga s nekom poluzebnjom imitirate. Obuzimao me je osećaj zbunjenosti što opet sa 34. pune godine ponovo učim kako da hodam. Radoznalo sam umakala prste u vodu, ni sama ne znajući zašto to tačno radim. Valjda iz želje da potvrdim da sam još uvek na ovom svetu. Taman kad se navikoh na podlogu, usledilo je penjanje uz prvo belo brdo. Iza njega nas je čekala uska plava vijugava rečica, savršeno čista i prozirna. A onda opet izvor, brdo, kanjon, pećine, jezero. Imala sam taj osećaj da smo to sve negde videli, samo što svi ti reljefi na toj zaslepljujuće beloj podlozi išaranoj drečavo plavim vodenim sistemima, bez zelene, bez braon, bez crvene, deluju u najmanju ruku – čudno. Ako gledate glečer iz bilo koje druge perspektive, ovaj bogati reljef je nemoguće naslutiti.
Posle duže šetnje napravili smo pauzu za ručak kraj najvećeg glečerskog jezera na koje smo nabasali. Prozirna tirkizna voda i okolna bela brdašca nam nisu davali mira. Ma koliko god želeli da uživamo u lenškarenju kraj jezera, to je od silne radoznalosti da ispitamo predeo oko sebe, praktično bilo nemoguće. Milion puta sam pozavidela vodičima čiji je posao da lunjaju po tom ledu svaki dan.
Nisam sigurna koliko smo vremena efektivno šetali, ali cela avantura mi se činila kao tren. U svakom slučaju nedovoljno dugačka. Uostalom kao i celokupno putovanje po Patagoniji. Imam taj suludi san koji me progoni još od tinejdžerskih dana da treba da se preselim na taj kontinent. Da se gubim po tom pustom svetu i istražujem njegove skrivene kutke. Kako godine prolaze ti snovi mi se čine sve manje verovatnim. Mala mi je uteha da sam bar malo vremena provela na nekim od ovih čarobnih mesta.
Više slika možete naći u mojoj galeriji.
Najpre Ernesto Sabato - esej objavljen nekoliko meseci što je odustao od bavljenja fizikom i matematikom i posvetio se isključivo - pisanju:I"Ideje heliocentrizma je tako jednostavna da bi nas mogao začuditi otpor koji je izazvala u vreme Kopernika. Ima dva razloga koja objašnjavaju tu pojavu. Najpre, ona omalovažava večito budni antropocentrizam: O, bože! ja bih mogao biti zatvoren u jednoj orahovoj ljusci/i smarati se kraljem beskonačnog prostora. (Šekspir, Hamlet, II) Od Mojsija ljudi ne žele da se odreknu svojih kosmičkih povlastica i zamišljaju da je Stvaranje nekako upriličeno baš radi njih lično. Bernarden de Sen-Pjer je smatrao da dinja ima kriške radi lakše porodične upotrebe. Bilo je neizbežno da se Kopernikovo učenje sudari sa tim teološkim i gastronomskim predrasudama. Već je Aristarh sa Samosa bio optužen za bezbožništvo iz istog razloga, a strašljivi Pitagora je vodio dvostruko računovodstvo - geocentrično za široku publiku i heliocentrično za svoju ložu, kao oni poslastičari koji ne jedu ono što prodaju. Druga je prepreka bila, kao i obično, cenjeni i večito od strane staraca preporučivani zdravi razum. Ta je ustanova proizvod nekoliko uslovnih refleksa i skromnog iskustva, što je ne sprečava u nameri da bude proročka, sa nepogrešivo katastrofalnim rezultatima. Postupak je sledeći: neki starac putovao je kolima i galijom sa tri reda vesala brzinom od stotinu stadija na sat; umorio se i usled kretanja, zavrtelo mu se u glavi. Ako bi zemlja kružila oko Sunca morala bi se kretati brzinom hiljadama puta većom, što ne može biti tačno, jer se nijednom starcu ne vrti u glavi niti se iko žali. Hipoteza heliocentrizma je spavala sve do Kopernika. Jedan od odgovornih za tu katalepsiju bio je Aristotel, koji je svojim ogromnim policijskim autoritetom sprečio bilo kakvu pobunu protiv ustanovljenog poretka. Šopenhauer i Bertrand Rasel tvrde da je taj filozof predstavljao opštu nevolju dvadeset vekova. Mnogi se ljute, iznoseći tvrdnju da je bio veliki um. Ne vidim tu nikakvu protivrečnost: samo veliki um može prirediti veliku nevolju. Da je Aristotel bio nekakav mediokritet ne bi bio kadar da dve hiljade godina sprečava dolazak nove fizike. Geniji pokreću velike napretke u ljudskoj misli: ali kad im se desi da budu u zabludi, kadri su da je koče tokom vekova." (Prekucano iz "Pojedinac i Univerzum" Ernesta Sabata, Gradac, 2005. Sabato je studirao matematiku, fiziku i filozofiju, pre no što se u trideset i četvrtoj godini posvetio pisanju.) IIVišestruko nagrađivani kratki film Dena Ojarija je priča o Dereku koji se bori - sa brzinom planete Zemlje.Pokušava da "drži korak".Podsetnik: Zemlja rotira oko Sunca brzinom od 30 km/s.To je veoma, veoma brzo.Zato, slobodno usporite..
Potreban materijal:
Testo
-suvi sastojci-
150g mekog brašna
100g šećera
pola kesice praška za pecivo
1 kašičica sode bikarbone
1 kesica vanilin šećera
40g kokosovog brašna
-mokri sastojci-
150ml mleka
75ml ulja
1 jaje
300g Frikomovog mix crvenog voća
-frosting-
50g maslaca
200g ABC krem sira
200ml slatke pavlake
150g šećera u prahu
Priprema:
Posebno sjediniti suve sastojke, a posebno mokre. U posudu sa suvim sastojcima, postepeno dodavati mokre sastojke i muteći mikserom lepo sjediniti.
Poređati korpice u pleh sa udubljenjima za mafine ili silikonski kalup, sipati masu (voditi računa da se masa ne sipa skroz do vrha) i peći u rerni zagrejanoj na 200C 20 minuta, posle temperaturu smanjiti na 180C i ostaviti još 10 minuta. Najbolje je čačkalicom proveriti da li su pečeni. Pečene odmah izvaditi iz pleha i poređati na tanjir, odmah pokriti folijom i ostaviti da se ohlade. Za to vreme pripremiti frosting.
Maslac na laganoj vatri otopiti, ali voditi računa da se ne pregreje. Slatku pavlaku umutiti posebno uobičajeno. Krem sir, šećer u prahu i otopljeni maslac umutiti mikserom, pa dodati umućenu slatku pavlaku i sve lepo sjediniti.
Pripremljenim frostingom filovati ohlađeno testo i ostaviti da odstoji u frižideru (poklopljeno) pre serviranja. Ukrasiti po želji.
Napomena: Od ove količine namirnica izađe 20 komada.
This article is copyright © 2013